Recesija je gotova! 
(A sad dižite svoje lenje guzice i trošite NOVAC, dođavola!)

Danijel Patrik Velč, koji ponovo pronalazi svoju muzu nakon prekida prouzrokovanog tužnim događajem, zapanjen je bezočnošću HPR-a (Hora Praznih Reči), koji nam mrtav ozbiljan saopštava da ćemo biti sami krivi ako lažni "oporavak ekonomije" propadne – jer ne trošimo novac koji nemamo!

9/09 

Ove recesije su sve kraće. Ako odlažete priznanje da se uopšte nešto dešava dok ne dogori do noktiju, a zatim tvrdite da je već bolje dok vam se prsti još uvek puše, s vremenom cela stvar postane potpuno irelevantna, kao oni dosadni "obeshrabreni nezaposleni" koji nemaju posao, ali ga i ne traže, pa ih tako u izveštajima o broju nezaposlenih ne ubrajaju među ove poslednje. Bravo, momci! Tako se pomaže statističarima!

Još jedan iznenađujući razvoj u vezi sa "modernom" verzijom oporavka je to da ova nekim čudom i dalje ostaje "oporavak", iako joj za to nedostaju neke nekada neophodne komponente. Pod Klintonom i Bušom upoznati smo sa oporavkom bez povećanja broja zaposlenih. Ovog puta, dok je zaplenjivanje neotplaćenih kuća još uvek u porastu, a rekordan broj hipoteka na imovinu koja vredi manje od svote koju vlasnik duguje tek preti da pukne, izgleda da nam sad uvaljuju priču o oporavku bez povećanja broja ljudi sa krovom nad glavom. Vidite? Sa svakim novim oporavkom prevazilazimo još jednu od tih dosadnih životnih potreba koje su nam u prošlosti bacale pesak u oči. Sad kad su nezaposlenost i beskućništvo postali otrcane teme, jedva čekam da vidim šta je sledeće – možda oporavak bez hrane ili bez vazduha – kakav li ćemo dar dobiti od budućih administracija?

Na stranu šaljivi sarakazam (a baš sam duhovit, zar ne? Beda je baš smešna stvar!), vremena su strašno obeshrabrujuća. Ne pamtim vreme kad je cvrkutanje Hora Praznih Reči ili Moćnika Ovoga Sveta (MOS) bilo sinhronizovanije, a istovremeno toliko bez ikakvog dodira sa iskustvom koje mi ostali proživljavamo.

Novinari i čirliderke već neko vreme imaju iste opise radnog mesta; a ipak, čovek se zabezekne kad čuje ljude kako ponizno ponavljaju kao činjenice podatke koje portparoli vlade i industrije bljuju kao navijeni. HPR i MOS još uvek veselo cvrkuću o tzv. "skoku" od 3,6% na području stanovanja, iako je uzorak sadržao granicu dozvoljenih grešaka u visini od 11%. Čoveku ne treba diploma iz statističkih nauka da shvati da su to gluposti. A ipak, bljuvanje se i dalje dopušta.

Jedina činjenica u vezi sa recesijom koju ekipa iz HPRMOS priznaje je to da je nepostojeći oporavak "krhke prirode" dok god potrošači ne počnu ponovo da se opuštaju i troše. Otkrili su Ameriku. Neverovatnih 70% BDP-a dolazi od trošenja novca na robu široke potrošnje —ekonomija jednostavno ne postoji ako mi ne nastavimo da kupujemo svaku glupost koje nam dopadne ruku. E, sad su ljudi izgleda konačno počeli da shvataju da je raditi 80 sati nedeljno na poslu koji mrze da bi mogli da plate precenjenu i izvikanu kućicu u predgrađu koja je pod hipotekom koja vredi više od nje same, a sve to da bi se finansirao životni stil neprekidnog trošenja zbog kojeg su konstantno u mašini – da je sve to zajedno UŽASNO GLUPO! Pssssst! Sistem će jednostavno da se raspadne ako ljudi ovo jednom shvate.

E pa znate šta, HPRMOS? Ljudi su shvatili. A panika raste na obe strane – i među praznogovornicima, čiji je zadatak da ubede ljude da nastave da troše, i među narodom, koji nema više para za trošenje. Narod VIŠE NEMA PARA i zato ne može biti trajnog povratka u Ono Što je Nekad Bilo.

Oni koji misle da je nemoguće da je ekonomija tako jednostavna zaboravili su stari vic o ekonomisti koji je završio na pustom ostrvu sa hemičarem i fizičarem: imaju jednu konzervu pasulja i umreće od gladi ako ne smisle kako da je otvore. Pošto hemičar i fizičar razmene dugotrajna i malo verovatna rešenja kao što su prokuvavanje konzerve ili njeno bacanje u vazduh (na nesreću, što duža i dosadnija rešenja, to je vic bolji) ekonomista ih elegantno prekida i kaže: "'ajde da PRETPOSTAVIMO da imamo otvarač za konzerve...". Zašto mislite da ekonomisti znaju šta pričaju kad cela stvar nije na mnogo višem nivou od gledanja u pasulj ili bacanja novčića? Ovo, uostalom, nije fer prema onima koji bacaju novčić: oni barem imaju 50% šanse da budu u pravu...

Samo u takvom svetu mašte mogao je da nastane izraz "stvarna ekonomija", kao da je to uopšte nešto što treba da se definiše. U "stvarnoj ekonomiji" ljudi očajnički pokušavaju da postignu više sa manje sredstava, da se naviknu na novu i sumornu budućnost u kojoj iz svojih sve nižih primanja treba da plate nova dobra i usluge, dok ih vlada ostavlja na cedilu u orgiji bacanja novca već ionako prebogatim lopovskim bankarima i kriminalcima, u kojoj sa podjednakim žarom učestvuju i republikanska i demokratska partija.

Ljudi gledaju oko sebe, razgovaraju, zajedno rade i svađaju se, i znaju. Prestali su da slušaju zujanje HPR-a i žive svoj život. Kad sam poslednji put otišao do mola da vidim kako napreduju ti znaci ekonomskog oporavka, sve mi je postalo jasno. Padala je kiša, pa su parkinzi bili prepuni, pošto se narod sjatio u lokalnu crkvu, taj novodobni hram – prigradski šoping mol. Ali unutra su ljudi uglavnom tumarali kao zombiji, kupujući ponešto iz velikih jeftinih radnji ili onih koje na sva usta oglašavaju rasprodaje, kupiš jedan dobiješ dva, popust 110% i sl. (dobro 'ajde, ovo poslednje sam izmislio). Ali sve i da sam hteo, ne bih umeo da izmislim činjenicu da je jedna od radnji imala ogroman vrišteći narandžasti natpis "KONFISKOVANO"...dođavola, to je stvarno otrežnjujuća doza realnosti koja kupcima uopšte nije bila potrebna. Ili razgovore koje sam načuo: "Umorna sam, 'ajde da nađemo neki kauč da sedimo i blejimo...". Ili činjenicu da je jedina radnja ispred koje su ljudi stajali u redu bio Dankin donats. Ekonomski oporavak, malo sutra. Nada je možda baš u prostoj činjenici da ljudi nisu baš tako glupi kao što oni na vlasti misle.

Ili recimo to stambeno pitanje. Nikom nije jasno o čemu govore, o čemu svedoče gore pomenute statističke Bele laži, Velike laži i stare dobre Bestidne laži. Jedina stvarna mera "vrednosti" nečega je koliko ljudi u poslednje vreme plaćaju slične stvari – stvari koje su zaista kupili. Ovo je lakše nego što zvuči, a pomaže da se zaobiđu HPR i Bernankeova Bankarska banda, barem u malim razmerama. Zanimalo me je kako stvari stoje na lokalnom tržištu, pa sam počeo da pratim jednostavan trend – nedavne prodajne cene u funkciji procenjene vrednosti. Naravno, trgovci nekretninama će čupati kosu, a svi u toj branši će vrištati da procenjena vrednost nema veze sa tržišnom vrednošću. Pa neka nema. Kao jedina konstanta koju poreski organi primenjuju na sve vrste imovine, potrebna nam je samo kao osnova za procenu fluktuacije cena.

U junu je uzorak kuća za jednu i dve porodice pokazao da je prosečna prodajna cena bila oko 88,8% procenjene vrednosti – što je prilično jadno, s obzirom na to da se procenjene vrednosti već smatraju niskim. U julu, čuveni "skok" je zaista doveo do lokalnog rasta na oko 92,8%, ali da nije bilo pomamnog komešanja poslednja dva dana u mesecu, prosek bi u stvari pao. Surova vest je to da, kad pokušate da izvedete istu tu analizu za avgust, ustanovite da praktično nema podataka koje biste mogli da analizirate, kad se izbace najviše i najniže vrednosti zbog statističke ravnoteže. Čak i na toliko hvaljenom tržištu stanova, utočištu snebivljivih kupaca, čak, dakle, i na ovom, najpovoljnijem od svih tržišta kupaca, rezultat je bio ispod 103%. Među bednim ostacima prodaje kuća (manje od četvrtine prometa postignutog u prethodna dva meseca), prosek je pao na oko 80% procenjene vrednosti.
Jao! A ovaj trend je bio očigledan, ako samo malo zagrebete po površini, nedeljama pre nedavnog "neočekivanog" pada u avgustovskoj prodaji koji je tek sada dospeo u vesti. Istina je da su ovo podaci na lokalnom nivou, ali u šta drugo možemo da se pouzdamo kad nas krive što ne podstičemo oporavak ekonomije jer ne trošimo novac koji nemamo?

Inače, u ovom tradicionalno prepunom univerzitetskom gradu, gde je nedostatak odgovarajućih stanova uvek bio problem, sveprisutni natpisi "izdaje se" i dalje su tu iako je već oktobar, a gomila studenata koja se vratila sa raspusta već je dobro zagazila u novi semestar. Istovremeno, milioni naših dolara troše se na beskonačne ratove – još jednu promašenu investiciju koju podržavaju obe partije. I uspevaju da izvuku bilione—da, bilione – iz šešira da podupru celu stvar.

Setite se toga sledeći put kad budete morali da pečete i prodajete kolače da biste nabavili novac za vanškolske aktivnosti u školi koju vaše dete pohađa. Ljudi znaju da nešto stvarno ne valja. A jedina zaista dobra vest je da su možda konačno prestali da slušaju HPR.

© 2009 Daniel Patrick Welch. Dozvoljeno je štampati  ovaj članak uz priznanje autorstva i vezu prema danielpwelch.com. Translated by Biljana Popmijatov

^  Top  ^

< Back to menu

Pisac, pevač, lingvista i aktivista  Danijel Patrik Velč  živi i radi u Salemu, država Masačusets, sa suprugom Džulijom Nambalirva-Lugude. Zajedno drže The Greenhouse School. Neki njegovi članci su čitani na radiu, i prevedeni na čak 20 jezika. Ako ste zainteresovani za objavljivanje njegovih članaka, obratite se direktno autoru. Molimo vas da objavite i vezu za njegovu Web stranicu danielpwelch.com