Ne znam zašto sam bio toliko opsednut Olimpijadom. Možda je u pitanju bila eksplozivna kombinacija sporta i mitologije (još jedna manija kroz koju sam prošao kao dete), neodoljivo privlačna za jednog dečaka. Izbezumljivalo nas je Džon Nejborovo[3] okretanje bez prevrtanja i naravno Nadja Komunisti (kako smo je detinjasto zvali u to vreme). I moja majka snosi deo krivice i zasluge, pošto nas je te godine sve pokupila i odvela na kampovanje u Montreal, da provedemo dve Olimpijske nedelje u šatoru izvan grada. Svaki dan smo pešačili iz kampa u grad da razmenjujemo olimpijske značke, čekamo u beskrajnim redovima i povremeno dobijemo poneku kartu od tapkaroša za bilo koji dogadjaj za koji je bilo karata.  Veoma poučno iskustvo, još više nego ono kad su mog brata i mene uhvatili kako krademo bombone u radnji u kampu.

Nastavio sam sa svojom opsesijom pišući svaki sastav sa slobodnom temom od šestog razreda do kraja srednje škole o ovoj ili onoj olimpijskoj temi. Na svoju najveću sramotu, u trećoj godini srednje škole napravio sam, u sastavu prepunom klišea, poredjenje berlinskih Igara iz 1936 sa moskovskim iz 1980; dobio sam peticu od nastavnika istorije koji je marksističkoj filozofiji posvetio manje od 2 minuta predavanja – jer je zvonilo za kraj časa.

Moja rana sećanja su definitivno apolitična – bolje se sećam Dika Fosberija nego Džon Karlosa, i življi mi je u sećanju Mark Spic[4] nego minhenska tragedija 1972, kada je oteto i ubijeno 9 izraelskih atletičara. Kad smo stigli do Igara u Los Andjelesu, moja rana sećanja su srećom zamenjena novom dozom odrasle stvarnosti. Jasno se sećam osećaja mučnine i ježenja u trenutku kad se začuo potmuli urlik rulje koja izvikuje U.S.A….U.S.A…dok naši atletičari koji su ostali bez stvarnih takmaca uništavaju svoje protivnike iz nekomunističkih zemalja. Kao jedna od sitnih ironija u životu, upravo dok pišem ovaj pasus, čujem komentatore kako trtljaju o »dubini i sposobnosti« američkog muškog gimnastičkog tima koji je bez premca od 1984 – kada su najjači sovjetski i istočnoevropski timovi bojkotovali Olimpijadu, vraćajući milo za drago zbog američkog bojkota 1980. Kamo sreće da mi se opet pruži prilika da napišem onaj sastav. Piter Uberot[5] je postao miljenik Igara, kao i raznih bivših liberala preobraćenih u konzervativce i pragmatičare, tako što je dozvolio da se olimpijski znak koristi kao reklama za sve vrste proizvoda osim sudopera, a i to samo zato što Moen i Prajs Pfister[6] u to vreme nisu bili u igri.

Kao dete, najviše sam voleo Paradu nacija. Znam da je malo smešna i pompezna, ali obožavao sam da gledam zastave i nošnje iz celog sveta. Kako sam rastao, moje analize dogadjaja postale su manje naivne, dok sam gledao sve veću korporatizaciju Igara, bespoštedno nadmetanje za prava televizijskog prenosa, pokvarene smicalice kojima se pribegavalo da bi se dobilo pravo da se Igre održe u nekoj zemlji, i ogromnu propagandu koju mediji danas stvaraju oko svakog vizuelno upotrebljivog dogadjaja, da i ne pričamo o neumornoj reklamnoj industriji koja prodaje snove. Ove godine zamalo da isključimo televizor pre nego što je Parada nacija i počela, tako nas je iznerviralo maloumno brbljanje Kejti Kurik i Boba Roka (znam, ne preziva se tako; ali koga briga za njegovo prezime?). Moja opsesija je ipak prevagnula, i na kraju smo je odgledali. Na žalost, moram sa razočaranjem i priličnom gorčinom da ustanovim da je čarolija – koliko god da je bila iracionalna i duboka – izgleda konačno prekinuta.

Pobednik bitke za prava prenosa je uvek ova ili ona američka mreža, koja se svaki put pobrine za to da milijardu ljudi širom sveta bude prinuđeno da sluša izrazito plitkoumno i debilno razmišljanje Kejti i Pomoćnika Boba. Moja žena i ja smo naizmenično bili zaprepašćeni i umirali od smeha pred ovim prizorom gluposti koju naša zemlja nameće ostatku sveta. Na neko vreme smo isključili ton, ali nam je s vremena na vreme bio potreban odgovarajući tekst uz svečanost otvaranja, koja se u naše vreme pretvorila u lekciju iz istorije apstraktne umetnosti.

U svakom slučaju, nije bilo lako. Sportski prenos je način izražavanja  koji je najpodložniji jedinstveno američkoj bolesti izbegavanja ćutanja po svaku cenu – naročito, izgleda, kad spikeri nemaju ništa značajno da kažu. Zato smo se uživeli u američki duh, i napola u šali smišljali najbolji način da se napijemo: da eksiramo piće svaki put kad nesrećni komentatorski par ostane bez teksta jer je na stadion ušla nova grupa čudnih smeđih ljudi, pa je komentar o njihovim »šarenim nošnjama« jedini koji su u stanju da naprave.

Džulija i ja smo morali da pogledamo u kalendar, da se uverimo da je stvarno 2004. Zar Kejti i Bob-koga-briga nikad nisu čuli za izraz Šarena Urodjenička Odeća, i zar ne znaju šta on znači? Ovde bi baš odgovarao. Izgleda da smo od bivše Britanske Imperije preuzeli i sve njene rasističke tikove, osim što smo dobili u nasleđe njene stare kolonije, i neobično uverenje da imamo pravo da ih s vremena na vreme okupiramo, da bi im »doneli demokratiju«.

Naravno, Englezi imaju neznatnu moralnu prednost utoliko što su najveći deo svojih zverstava počinili u mračnom periodu pre Drugog Svetskog rata, »kad su svi radili loše stvari«. Engleske porodice koje su imale tu nesreću da im se dete rodi na periferiji Imperije bile su uverene da je tropska klima nezdrava za bebe (valjda zato što je prerano da im se daje džin, koji pomaže protiv vlage). Iz tog razloga, Rudjarda Kiplinga je, bar kako tvrdi njegova biografija u Pafinovom izdanju, njegova porodica poslala iz Indije kad je imao šest godina. Pretpostavljam da stotine miliona ljudi koji su tamo rodjeni – jebi ga, nemaju sreće…

Ali 2004. je, prošlo je već više od jednog veka od Gunga Dina[7], a svet je i dalje pod uticajem ovakvog anglocentričnog diskursa. Imperija se raspala, sa robovlasništvom je gotovo, homoseksualci se venčavaju, a Bob-nema-problema se vraća sa Šarenom Odećom. Ova nova verzija rasiste je medjutim lukavija – Bob je uspeo da spomene grčko nezadovoljstvo »bivšom i sadašnjom američkom spoljnom politikom«, bez da i u jednom trenutku pomene pokolj u Iraku koji još uvek traje.

Dvoje komentatora-kosmopolita je komentarisalo i objašnjavalo reakcije publike, da bi gledaocima uštedeli vreme i trud koji bi morali da ulože da razmišljaju svojom glavom. Gledaoci su kao nagradni bonus dobili kratak uvod u američko vidjenje sveta, skraćeno i pojednostavljeno kao što i priliči, da bi odgovaralo američkom ukusu. Kada su se pojavili Arapi, priča se na misteriozan način vratila pitanjima bezbednosti, sa akcentom na novim avanturama američkog imperijalizma. Pojavio se i avganistanski tim (u kojem su prvi put bile prave žene!). Nema veze što je zemlja iz koje su izašli još uvek na nišanu američke vojske, koja je omogućila i da izadju iz zemlje i na dve nedelje se odmore od pakla; isto važi i za iračku delegaciju.

Katar je ispao poznat ni po čemu drugom osim po tome što je u ovoj zemlji bio »glavni štab američke operacije Sloboda Iraka«. Bože me sačuvaj! Više mi se svidjala čak i šarena urodjenička odeća. Tajvan, Koreja i Američka Samoa propraćeni su  opsežnim objašnjenjima o njihovom geopolitičkom položaju i poreklu njihovih olimpijskih ekipa. Palestina, čiju je dvojicu sportista publika ubedljivo najglasnije pozdravila, naišla je na zbunjeno ćutanje kod dvoje čudno zanemelih komentatora.

Najtužnije je to što će ova Parada Srama proći skoro nezapaženo u Americi. Pretežno ego (amer-ego?) centrično gledište je odraz opšteg narodnog neznanja o ostatku sveta. Ni jedno od dvoje komentatora neće ostati bez posla zbog svojih maloumnih šala – već će, naprotiv, biti pozdravljeni kao pravi Amerikanci koji stoje obema nogama na zemlji. Glatka, zašećerena priča koja samo klizi i ne zna ništa o političkoj stvarnosti u kojoj se ove Igre odigravaju ne pripada ni jednoj partiji, i nema nikakvu opoziciju koja bi mogla da je zaustavi u okviru naših granica. Mi Amerikanci smo previše glupi, previše nakljukani lažima i previše lenji da pogledamo oko sebe i primetimo da je Burdikov i Ledrerov[8] Ružni Amerikanac danas gora karikatura nego ikad.

Ova Olimpijada, za mene, obiluje dokazima da su Amerikanci i dalje opasno nesvesni ostatka sveta. Izolovanim i razmaženim kakvi jesmo, najlakše nam je da mrzimo Džordža Buša kao čoveka koji je za sve kriv. Ali promena režima nije nikakav lek, ako se sa omrznutom američkom politikom nastavi, što mi izgleda skoro sigurno, s obzirom na prazne priče o svakom pitanju od svetskog značaja, koje trenutno preovladjuju.  Poštedite me izraza mržnje zbog toga što sam previše negativan, i priča o tome kako ne mogu da očekujem da ću da preobratim ljude tako što im govorim da su glupi. Kanarinac zatvoren u rudniku uglja ne peva slatke pesme da probudi ljude; on jednostavno umire.